страница6/15
Дата27.10.2018
Размер2.11 Mb.

Република србијА


1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   15

Најпре још једном желим да кажем да ће посланички клуб СПС–ЈС подржати гаранције од 70 милиона евра који су неопходни за наставак производње у Галеници.

У овом тренутку приоритет приоритета, чини ми се, управо треба да буде то да Србија не сме да остане без лекова. Сматрамо да Галенику треба подржати јер је једина домаћа фармацеутска компанија која је основана 1945. године, а производи 171 лек и има преко 2.600 запослених радника. Србија, убеђени смо, има потенцијала и треба да развија властиту фармацеутску индустрију. Пре свега, лек који се произведе у Србији, некакви статистички подаци кажу да је и до 150% јефтинији од увозног.

Галеника покрива 20% тржишта, а сходно капацитетима којима располаже, сигурно би могла и до 50%. У условима економске кризе Галеника је направила једну од највећих фабрика у региону. Инвестицију од 55 милиона евра Галеника је финансирала из сопствених извора и кредитних линија. Реч је о инвестицији која је урађена по неопходним светским стандардима и којом су учетворостручени капацитети Галенике.

Министар Станковић није данас присутан, нажалост, али је пре неколико дана рекао да ће управо Галеника вратити новац и гаранцију о којој данас говоримо до 2018. године, као и то да је Галеника испоштовала договор потписан прошле године са Владом Републике Србије. Ми верујемо да ће Галеника решити проблеме у којима се данас налази, јер је то у интересу и Србије и грађана Србије.

Наравно, немамо ништа против, треба говорити о проблемима, о последицама, онај ко има одговорност и уколико има одговорност, ту су надлежни органи, надлежне институције, оне су те које треба да ураде и да саопште и кажу да ли постоји нечија одговорност, али знате шта, треба говорити на прави начин и о узроку. Треба сагледати шта је општи интерес у овом тренутку. Зашто постоје проблеми у Галеници? Малочас је било речи о томе. Тачно је, један од узрока је и пад продаје лекова, али и дуговања веледрогерија.

Галеника је произвела, каже господин Станковић у изјави коју сам могао да прочитам пре неколико дана, за кратко време чак и 22 нова лека, 2.500 лекова за срчане болеснике. Дакле, произвела је лек, пласирала га на тржиште, али није могла да их наплати. За овакву причу веома су важна два показатеља – колико у овом тренутку Галеници дугују веледрогерије и колико дугује Републички фонд за здравствено осигурање.

Тачно је да Фонд нема уговор са Галеником, али уговара потребне лекове на рецепт са апотекарским установама, а као што смо чули, у овој години је плаћен тек јун прошле године, када је реч о дуговању. Наравно, при томе не осуђујемо ни Фонд, јер буџет Фонда јесте недовољан. Он је негде око 200 милијарди динара, 50% иде на плате запослених у здравству, на лекове, санитет 55 милијарди динара, а ту су и остали трошкови здравствених установа.

Када је реч о другом законском предлогу о којем сам желео да говорим, рећи ћу неколико реченица.

Након потписивања уговора о реализацији прве фазе пакет пројекта за ревитализацију Термоелектране Костолац Б, укупне вредности од 344,63 милиона долара, радови почињу одмах, што је веома важно. Овим уговором, као што је било речи, предвиђено је да испоруке кинеске стране пројекта износе 53% вредности укупног пројекта, док би се 47% радова, укупне вредности 161,44 милиона долара, реализовало ангажовањем српских компанија, што је такође од изузетне важности. Речено је, такође, шта је предвиђено и шта предвиђа завршетак пројекта.

Иначе, желим посебно да истакнем да је Костолац електроенергетском систему, по неким показатељима, испоручио чак 6,2 милијарде киловат-часова електричне енергије, а на копу је произведено негде око 9,2 милиона тона угља. За девет месеци током протекле године остварена је нето добит од око 3,2 милијарде динара и пословни приход од 15,4 милијарде динара. Сматрамо да успешне треба подржати, да би били још успешнији, и наравно да треба улагати у енергетику и на тај начин стварати стабилност електроенергетског система. Захваљујем.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋА: Захваљујем. Овим је и време посланичке групе СПС–ЈС искоришћено.

Реч има народни посланик Милан Лапчевић, а после њега народна посланица Јоргованка Табаковић.

МИЛАН ЛАПЧЕВИЋ: Поштовано председништво, даме и господо народни посланици, заиста је врло чудно, да не кажем да скоро није забележено у пракси да нам на задњој седници једног сазива парламента одлазећа влада потура десетине закона којима се Србија додатно задужује за читавих, прецизно сам израчунао – 1,45 милијарди евра. Дакле, поред оних 5,7 милијарди евра, колико нас је задужила од 2008. године, данас ће кроз ову расправу, а за неки дан и кроз гласање, овај парламент, односно владајућа већина да се изјасни и да се Србија додатно задужи скоро милијарду и по евра или укупно преко 7,1 милијарди евра.

Економисти су, рачунајући и анализирајући колико се Србија укупно задуживала претходних година и како је функционисала ова владајућа коалиција, израчунали да се влада Мирка Цветковића задуживала просечно сваког дана за 4,7 милиона евра, односно 55 евра у секунди, што је просто невероватна бројка.

Структура тог задуживања је била различита, али ти аналитичари, који сигурно имају увид у структуру задужења кабинета Мирка Цветковића, кажу да су се те позајмице углавном трошиле на јавну потрошњу, на буџетски минус, па је тако на плате у јавном сектору отишло преко 600 милијарди динара, на пензије преко 900 милијарди динара, на субвенције 180, на камате 10 итд., а за конкретне пројекте није утрошена ни трећина средстава; тачније, једва неких 50 милијарди динара или 500 милиона евра је узето кредита за изградњу Коридора 10.

Ако се узме у обзир да је спољни дуг Србије 2008. године био 8,7 милијарди евра и да је у периоду од 2000. до 2008. године тај јавни дуг смањиван за два милиона евра дневно или 24 евра у секунди, јасно се стиче слика о томе какву владајућу коалицију имамо задње четири године и колико је ово штеточинска и потрошачка власт.

Ако погледамо структуру ових нових зајмова који се предлажу на данашњем заседању, имамо разне кредите. Може се рећи да неки заиста имају оправдања, попут кредита Јапанске агенције за међународну сарадњу за одсумпоравање у ТЕ „Никола Тесла“, такође и за инфраструктурне пројекте који се тичу малих хидроелектрана и изградње новог постројења у Костолцу Б, али заиста не можемо да пренебрегнемо чињеницу да се овде доста говорило о томе да је потребно да грађани Србије издвоје из својих ионако стањених буџета додатна средства да би Галеника узела кредит од 70 милиона евра по невероватној каматној стопи од 7% плус еурибор.

Ако имамо у виду да су скоро све банке у Србији углавном стране, заиста не видимо ни један једини резон да било која банка улаже у привреду Србије и даје кредите фирмама како би подстакла њихову производњу или неки нови производ ако већ могу да дају држави по огромним каматама или да купују од те исте државе обвезнице такође под огромним каматама. Дакле, све је направљено као један добро замишљени механизам у коме ће стране банке да пласирају новац држави, да од ње узимају огромне профите и да, наравно, уништавају домаћу привреду, а самим тим и целокупну финансијску ситуацију у овој земљи.

Чули смо аргументе мојих претходника зашто је потребно да се помогне Галеници. Нико не оспорава чињеницу да Галеника, као домаћа фармацеутска компанија, треба да опстане, да треба да имамо такву компанију која ће производити домаће лекове, јер је то веома уносан и веома важан посао за ову земљу да има сопствене капацитете за производњу лекова, да не буде зависан ни од једне друге компаније, ни стране ни било које приватне компаније, али заиста не можемо да разумемо да су то једини аргументи да држава треба да гарантује зајам од 70 милиона евра за ову компанију, а нико не жели да каже како је ова компанија дошла у ситуацију да се мора задуживати за оволики износ кредита како би преживела један тежак кризни период.

Ту су аргументи били – не плаћају веледрогерије, раст курса и не знам шта све не, а нико није поменуо оно што је заиста чињеница, а то су огромне проневере у Галеници, које су још од 2008. године, од постављења новог директора евидентне, до прошле године, када владајућа већина више није могла да жмури на енормну пљачку Галенике, већ је морала да спроведе привремене мере и смени претходног директора, односно да постави нови менаџмент.

Каже се да је само у 2010. години фонд за плате у Галеници нарастао са 2,4 милијарде динара на 3,6 милијарди. То јасно говори да је фонд за плате порастао само у једној години за 50%. Можете ли замислити колико је људи примљено тамо или колико су повећане плате, врло вероватно неоправдано? Ако компанија не послује позитивно, како је могуће да се повећа платни фонд? Како је могуће да се огромне паре троше на скупоцени намештај, скупоцене аутомобиле, на огромне проценте приватним веледрогеријама и великим компанијама које су у дилу с том истом државном компанијом за увоз лекова, за продају лекова итд.?

На стотине партијских кадрова је ушло у Галенику, добило службени аутомобил и послато широм Србије да прави страначку кампању на основу трошка државе и Галенике, коју сад ми треба да спашавамо.

Случајно је то СПС. Каже се да је директор постављен као високи функционер СПС-а 2008. године, да су у управном одбору председник и још један члан такође из СПС-а. Наравно, ту има и других, које не амнестира њихова мањина као чланство у управном одбору, а ту су и представник ДС-а и Г-17 плус. Такође је представник у надзорном одбору и председник једног синдиката, који прича да није имао ингеренције и није знао шта се дешава у Галеници, за шта ми немамо разумевања.

Једна од гаранција коју ће Србија дати данас је за изградњу станова на локацији "Степа Степановић" у висини од 35 милиона евра. Кад су ова дуговања у питању и ове нове позајмице, треба рећи да се, изузев кредита који узимамо од Јапана, чија је каматна стопа 0,6% годишње, и од Кинеза, за ревитализацију Костолца Б, који је око 3%, сви остали кредити крећу између шест и седам процената камате плус еурибор. То су заиста драконске камате, зеленашке, за које не видим ни један једини резон, нити се било ко овде, ни представник предлагача министар Дулић се ниједном реченицом није позабавио тиме који је резон и која је логика да се Србија задужује по овако енормно зеленашким каматама.

Финансирање станова у касарни "Степа Степановић" је један од ових кредита који ћемо узети. Подсетићу вас да је то тзв. феноменално смишљени пројекат министра Дулића за спасавање грађевинске индустрије Србије у времену економске кризе. Тај закон је донесен по хитном поступку негде средином 2010. године и у ту сврху је потрошено више од 400 милиона евра, до данашњег дана, а каже се да ће се по овим пословима и по том закону наставити тзв. ''помагање'' грађевинске индустрије у Србији и у току 2012. године.

Зашто ће се то наставити? Па потребно је да се исфинансира предизборна кампања владајућих странака. На стотине пројеката тзв. изградње широм Србије је спровођено по овом закону о тзв. помоћи грађевинске индустрије Србије. Ко је те послове могао да добија по овом закону? Могле су да добијају само квалификоване фирме. У преводу, ово квалификовано значи подобне фирме партијских моћника из врхова ДС, али наравно и других владајућих странака.

Какви су ти пројекти били, колико су коштали и да ли су заиста пратили тржишну вредност? Чисто сумњам. Знам напамет на десетине таквих који су спровођени и у Нишу и у околним градовима где су цифре биле толико велике да вам се заврти у глави.

Доношењем овог закона, који је апсолутно противуставан, Влада Републике Србије и владајућа коалиција су суспендовале Закон о јавним набавкама и на мала врата, погађајући се директно, што би се рекло народски – очи у очи, са подобним извођачима и подобним фирмама, подстакле корупцију у Србији, па није ни чудо што је Србија задњих година пала по индексу корупције на 85. место у свету.

Ако се узме у обзир све оно што су претходници рекли и што су аналитичари израчунали, да је Србија већ давно презадужена земља, да је прешла магичну границу од 45% БДП или 80% буџета, где се каже да земља може максимално да се задужи за двоструки износ извоза, а тај двоструки износ извоза је давно премашен, рачуна се да је Србија задужена три пута више него што може да извезе, јасно нам слути да је земља у дубокој дужничкој кризи, да је и без ових нових задужења презадужена.

Нова влада, за коју верујемо да ће на изборима крајем априла или почетком мања добити мандат од грађана Србије, имаће тежак посао да се избори с оволиком задуженошћу, али ће морати једну ствар да уради – да истражи све ове коруптивне радње и све ове пљачке које су се десиле у јавним предузећима за које ми сада узимамо кредите као држава и гарантујемо буџетом Републике Србије да ће бити враћени. Мораће да стрпа у затвор све оне који су на било који начин суспендовали законе ове државе у смислу јавних набавки и радили послове на црно или погађањем очи у очи, где су силни милиони евра отишли у приватне џепове, а да то до данашњег дана није истражено.

Сигуран сам да ће грађани Србије, без обзира колико су слуђени медијском кампањом и потпуним мраком у медијима, имати слуха да препознају ко их је довео до просјачког штапа и чему све ово води, и да ће жестоко казнити владајућу коалицију на наредним изборима. Хвала.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋА: Искоришћено је 13 минута времена посланичке групе.

Пре него што дам реч народној посланици Јоргованки Табаковић, само да, на основу члана 90, дам обавештење, с обзиром да су посланици заинтересовани, како ћемо радити до краја данашњег дана.

Сада већ можемо да проценимо да нам је за овај први заједнички начелни претрес по пријављеним говорницима и по укупном времену који постоји по Пословнику потребно још око два сата. Ако такав темпо расправе буде, ако завршимо први заједнички начелни претрес око 17.00–17.15 часова, онда ћемо отворити и други заједнички начелни претрес и данашњи радни дан завршити закључењем расправе о заједничком начелном претресу и друге тачке.

Ако то темпо расправе не дозволи, ако нам ова расправа траје до 18.00–18.30 часова, онда ћемо, наравно, заказати радни дан за сутра и онда бисмо сутра радили заједнички начелнички претрес.

У среду свакако радимо претрес у појединостима, пошто је по Пословнику потребно да прође 24 часа од затварања претреса до отварања претреса у појединостима.

Народна посланица Јоргованка Табаковић има реч. Изволите.

ЈОРГОВАНКА ТАБАКОВИЋ: Захваљујем, госпођо Чомић. Наставићу причу о ових 13 закона о задуживању и посебно ћу да посветим пажњу Јату, као врло нерационалном начину да се потроше паре, где се пресипа из шупљег у препуно и тамо где се прелива, а нико се не труди да задихтује све оне прозоре где улази хладан ваздух, а причамо о енергетској ефикасности и причамо о градњи зелених кућа, али не причамо о начину како да буџет заштитимо од сувишног цурења новца тамо где то не треба. Нећу да кажем нећу говорити ни политички, а камоли политикантски, али нека то процене они који ме слушају.

Жао нам је што је Галеника запала у дужнички чвор, али постављам питање – да ли грађанин може да дође у апотеку и купи лек без рецепта, а да га не плати? Не може. Ми смо се као држава Србија претворили из просјака са штапом у просјака са шеширом, на жалост свих нас, али не можете да испросите лек у апотеци. Не можете ни ако сте болесни и здравствени сте осигураник (нажалост, имам искуство породице) да добијете чак ни право на лек који континуирано треба да се добија или инјекцију која се прима ако немате специфичну врсту болести за коју су неки стручњаци проценили да можете да добијате на рецепт, па да тај лек, на пример врло скуп, плаћате умањено.

На то како да се деси да буде рупа у наплати у Галеници, у Републичком заводу за здравствено осигурање, имам само два могућа одговора. Два одговора која су стварност. То је да афере којима се сада баве истражни органи, полиција, судство, а једна је из Републичког завода за здравствено осигурање у току процесуирања, како се то каже, а то су вакцине, јесте само једно од откривених.

Отварала сам у овом дому пред вама проблем нових здравствених легитимација, ненормално високих цена, где је опет неко требало да ''буде добар'' или добије провизију (што да не кажемо српски), а на терет средстава која се прикупљају из доприноса за здравствено осигурање и републичког буџета. А ко не плаћа доприносе за здравствено осигурање онима којима не могу да се овере здравствене књижице? А наводно се закон поштује. Па данас смо чули и ових дана сазнајемо – то су нека предузећа која наводно држава негује, форсира, а све пребацујући терет неком од раније, да је он морао то да ради са Железницама, са Заставом или не знам киме.

Да ли постоји један дан када ћемо схватити да од тог дана мора да се поштује закон и да порез морају да плаћају сви и да нико не може да добије робу а да је не плати? Или се правимо толико наивни да не знамо да се дужнички чвор у добром делу расплиће ако у Закон о ПДВ унесемо једну једноставну простопроширену реченицу – право на повраћај ПДВ-а по одбитку има само онај ко је платио фактуру.

Немој да ми кажу господа из Пореске управе да не знају како им фантом фирме наплаћују повраћај ПДВ-а за фактуре које никада нису платили. Као из оне дечије причице која се зове мењажа, онај фантастичан рекламни спотић са Б 92 – неко за ништа добије нешто.

Значи, за неплаћену фактуру фантом фирма добије повраћај 18% ПДВ-а зато што јој то закон омогућава. Ко те законе прави? Ко их предлаже? Ко држи руке на очима и не види како се ти закони примењују? Власт. Не ви, госпођо, не ја, то ради онај ко одлично зна где су пукотине у закону, где су рупе и где су злоупотребе, и коме може да се зажмури на једно око и да се то лепо наплати. Не би веледрогерије дуговале Галеници нити би тај дужнички чвор био тако велики ако би се само та реченица убацила у Закон о ПДВ-у. Али неко то не жели ни да види ни да зна.

Шта је даље наш проблем? Зашто ми данас причамо о томе да се ММФ наљутио на државу Србију зато што хоћемо да докапитализујемо једину преосталу, Комерцијалну банку, а причам о њој јер њој дајемо гаранцију за кредит Јату. И о том кредиту желим да говорим, али хоћу о банци код које смо узели кредит да купимо зграду у Бриселу, банци за коју се хвалимо да је наша, где 25% имају неки међународни финансијски фондови и сад кажемо – ММФ је љут на нас зато што хоћемо да докапитализујемо Комерцијалну банку и да сачувамо своје учешће.

Није тачно. Нико нама не каже на који начин треба да достигнемо неке стандарде који се зову буџетски дефицит, привреда на одређеном нивоу, али нас гледају попреко и неће с нама да причају ако то радимо кредитима и буџетским дефицитом јер нам је то најлакше, једино могуће и то је сва инвентивност и креација наших економиста и Владе.

Најлакше је рећи – испод црте се не рачуна, узео сам паре док сам био кредитно способан напољу, у иностранству, са девизним предзнаком, али ја то чувам за кад ми буде затребало, чувам да исплатим пензије, а то што иде камата и што су те пензије све мање и мање за тај износ камате који се плаћа на новац који је унапред узео наш врли премијер, то он мисли да неки људи не разумеју.

Међутим, Комерцијална банка није проблематична данас. Она је проблематична од 2009. године, када се омогућила докапитализација под причом да је криза ту негде и да треба да сачувамо јаку банку и да је потребно докапитализовати иначе најјачу домаћу банку, која има и највећу штедњу. Онда је 2009. године у докапитализацију Комерцијалне банке ушла Међународна финансијска корпорација, Банка за обнову и развој, Немачки инвестициони фонд, Шведски инвестициони фонд и ми смо узели обавезу да у следеће три године достигнемо тај њихов ниво.

Знате шта је занимљиво? Да је те исте године укинут онај порез на примања преко 40.000 динара који је требало Влади на неки начин да створи резерву којом ће изравнати неприлике које светска финансијска криза, која се прелила код нас, ствара људима с мањим примањима. Ту нисмо признали, ту смо рекли – криза више не постоји, па смо укинули тај порез, па се више и не контролишу примања у управним одборима, али смо овде прихватили обавезу да ми достигнемо ниво докапитализације иначе јаке банке и данас се правимо национално освешћеним, економски освешћеним да ми не дамо ту нашу Комерцијалну банку.

То је прича за оне који желе да поверују. Сви остали знају да смо забринути због оволиких кредита, зато што се у Србији повећавају кредити, и износ кредита и кредитна задуженост, али се не повећава способност државе Србије да се ти кредити отплаћују. То је проблем. То је оно што смета сваком поштеном професионалцу и верујем да ће вам 99% посланика управо ту примедбу изнети.

Не смета нама што се задужујемо за инфраструктурне пројекте, али нешто их не видимо где су. Као Национални инвестициони план, и клавири и кречење и шта све не беше, али нешто нисмо видели велике пројекте од НИП-а.

Од чега ћемо да враћамо? У 2011. обавеза је три милијарде, по вашем признању из Владе. Кад кажем ваше, мислим на владајућу коалицију. Укупни издаци за отплату јавног дуга у 2011. години износе 3.122.000.000 евра. Знате да нам је буџет близу девет милијарди. Значи, трећина буџета је у 2011. години ишла само на отплату камата и главница.

Да ли су ту сви кредити који су узети у земљи? Шта третирамо домаћим, а шта страним кредитом? Да ли кредит који узмемо у земљи, али у еврима? То више нико не зна. Ту се ни Народна банка ни Министарство финансија не слажу кад нам дају податке о томе. Када додате колики минус стварамо сваког месеца исплаћујући пензије које су приликом формирања Владе подигнуте на ниво који није могла да отрпи привреда, није чудо што смо забринути. И не паничимо, него говоримо основано.

Да ли је у Србији повећана способност отплате тих кредита тиме што неко ради, нешто производи, па плаћа раднике, па ти радници имају плате, накупују робу, плаћају порезе, доприносе, па се то слива у тај празан Републички фонд за здравствено осигурање или у овај буџет, из којег отиче где год може и како год може? Да не кажем прво са 137 или више агенција и, да кажем најдиректније, где се не штеди ниједан динар.

Јер, не бисмо имали у Републичком заводу ову аферу о којој данас говоримо да је неко хтео да саслуша измене и допуне Закона о јавним набавкама које је предлагала једна опозициона странака и онај ко каже – немојте политикантски, морао је исто тако узвратно да се понаша, да прихвати закон који омогућава да држава уштеди.

И шта се дешава? Ми овде имамо сад примедбе у јавности које су у једном делу… Шта ја знам, Влада није дала извештај, сада могу да кажем да су у једном делу и основане. Знате, неко каже – најбољи пријатељи вам дају најскупље кредите. Кажу – да, добили сте кредит од Кинеза, али ти кредити подразумевају 0,75% трошка и на онај део који не потрошите, па доводе своје раднике, троше своју робу, ништа наше не користе, па запошљавају своје раднике, држе их у баракама.

Где је ту неки посредни ефекат тог инфраструктурног улагања? Чак и отворено, на пример, господин Венсан Дежер каже – бољи су вам европски кредити него ови које добијате од Кине, Русије или не знам кога, јер су они условљени. А ја кажем – и шпански кредит за трамваје је био такође условљен, ако неко жели да се сећа, а папири сведоче.

Свако ко је у изнудици, као што је Србија у изнудици а себе је свесно довела у ову изнудицу, принуђен је да користи такве неповољне кредите. Колико су неповољни, колико не запошљавају наше људе, Влада се не изјашњава јер јој није стало шта ће грађани о томе да мисле.

Шта желим да вам кажем? Закон о јавним набавкама ни директиве које третирају јавне набавке не условљавају ниједну земљу која користи страни кредит да ангажује само њихове фирме. То, једноставно, није тачно. И закон о јавним набавкама који је СНС предложио је ту директиву потпуно преузео из законодавства ЕУ и чак је дозвољена позитивна дискриминација сопствених произвођача.

Али је на то питање Влада морала овде да изађе са одговором, колико год да је заузета телефонирањем и договарањем око владиних послова или око избора. Можда би се могла одбити она примедба да се ова влада налази у позицији затвореника који удара главом у зид и нова задужења без икакве суштинске контроле јесу (надам се да ти људи греше) пут у дворану где се игра сиртаки. Речено је духовито, али заиста није време за духовитост.

1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   15

Коьрта
Контакты

    Главная страница


Република србијА