• Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
  • Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
  • СЕДЕФНА РУЖА
  • МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ



  • страница1/8
    Дата11.10.2018
    Размер1.29 Mb.

    Седефна ружа и друге бајКЕ


      1   2   3   4   5   6   7   8


    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ




    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Гроздана Олујић


    СЕДЕФНА РУЖА

    И ДРУГЕ БАЈКЕ





    Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
    Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
    Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
    2009.

    Антологија

    СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

    Гроздана Олујић


    СЕДЕФНА РУЖА

    И ДРУГЕ БАЈКЕ


    Садржај



    СЕДЕФНА РУЖА 3

    МАСЛАЧАК 7

    МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ 11

    ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ 17

    О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ 21

    ЦРВЕНИ МАКОВИ 25

    ОГЛЕДАЛО 30

    КРИЛАТИ БЕЛКО 34

    О ПАПАГАЈИМА И ОВЦАМА 39

    3ЛАТОКОСА 43

    МАРИЈАН И СРЕБРЕНКА 48

    СТРАШИЛО 52

    ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА 56

    ВАРАЛИЦА И СМРТ 60

    ЧАРОБНА МЕТЛА 69

    БЕЛУТАК 73

    3ВОНО КОЈЕ ЈЕ ОПОМИЊАЛО 77

    САТ С КЛАТНОМ 81

    БРЕГ СВЕТЛОСТИ 86

    ИЗГУБЉЕНИ КЉУЧ 90

    СТОЛИЦА СА ПЛАНИНЕ 95

    ЦАРИЦА И ЗЕВАЛИЦА 99

    ЗВЕЗДА У ЧИЈИМ ЈЕ ГРУДИМА НЕШТО КУЦАЛО 103

    СЕДЕФНА РУЖА

    И ДРУГЕ БАЈКЕ


    Мајци Милици,

    за мудрост њене љубави!

    Аутор


    СЕДЕФНА РУЖА

    Dубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра!

    — Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже? На ту помисао очи рибице постајале би велике и замишљене. Али, узалуд је обилазила око чамаца, узалуд улазила у мреже! Превелика су била окца мреже. Риба је пропадала кроз њих и опет доспевала у старо, досадно друштво риба и ракова.

    Седефна ружа слушала ју је отворених уста. У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају? Шта цветови корала према цветовима јасмина? У размишљању о бљеску Горњега света сјај њеног света потамне: замрзе Седефна ружа кружење риба у прозрачној плавој води. Досадно јој постаде лелујање медуза; смешно саплитање ракова по песку. Чега има чудесног у рађању нове звезде из једног њеног откинутог крака? Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену. Читаву вечност шуме таласи, па шта?

    Седефна ружа саже главу и загледа се у песак преко којег су клизиле сенке рибљих јата, а на стени, не већој од педља, певушила корална грана. Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут! Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ.

    — Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже?

    — Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима. Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет. Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину. Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом. За онога ко има своју стену није размишљање о одласку у непознато. Нека се смири Седефна ружа. Од превеликог размишљања шкољке и корали губе боју, а ништа се њиме не постиже. Корална грана се припи уз стену и ућута.

    Седефној ружи није остало ништа друго до да потражи новог саговорника. Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње

    у мрежи, а завршава се у тигању. Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита! Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама. Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету. Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе. Та кугла се не једе, не можеш је обухватити пипцима, ничему не користи. Зашто би оне размишљале о њој? Најстарија медуза, звана Бркати оркан, срдито рашири велове и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет.

    Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини! Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их лелујавим и прозрачним. Као сребрне стреле летела су јата риба. Рибица није престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама стена ствара пригушене, нежне гласове. А онда ту су и руже!

    Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна. Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица?

    Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап.

    Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет. Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче! Риба је у њима постајала све значајнија, а Горњи свет све безначајнији и блеђи. Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна. Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи

    А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих. Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале. Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

    Потајна гордост Седефне руже подавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје. Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир. Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине.

    Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала? Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца.

    — Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета. Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође.

    — Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију. Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар. Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху.

    Је ли то што је чуо био шум таласа? Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући.

    Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену уз ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка. Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна.

    Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера. Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња.

    МАСЛАЧАК

    U подножју планине, некад давно, расла је чета сунцокрета. Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске.

    Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце. Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће. Већ су и најстарији сунцокрети у ливади заборавили када се њихов далеки предак заклео на верност небеском цару. А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце?

    — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке.

    — Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки! — певала су углас шарена ливадска деца, одбијајући да слушају гунђање сусетке репе, која је с гнушањем посматрала бескорисне ливадске лепотане, понављајући:

    — Којешта, драге моје! Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу.

    — Сунце је један окрутни убица! — пуж је дубоко жалио траве и цвеће, лептире и сунцокрете: нису имали где да побегну, где да се склоне. Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају. Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавно рођеног малишана.

    Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега.

    — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син. Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход.

    — 3ашто би баш сви морали да раде исто? — говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву. Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега. Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком. Игра цвећа у ливади и неуморно тумарање мрава занимали су га више од кретања сунца у небу. У реду! Велико је и моћно Сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало? Зашто до смрти стајати на једном месту веран заклетви некаквог далеког претка? Низ кичму малог сунцокрета прође језа: није нека нарочита срећа родити се као сунцокрет!

    — Као патуљак-сунцокрет! — исправи га један од браће, а мама се трже. Не памти се да је икада неки сунцокрет одбио да следи сунце! Нити да се родио тако мален

    и својевољан! А да невоља буде већа — једва да је и растао од силног размишљања и радозналости. Остали синови и кћери већ су јој допирали до појаса, а малишан тек се од земље одигао. Али, је зато био леп и златан, златастији и нежнији од осталих. У поноћ и у подне њихао се, певушећи на ветру који му је доносио приче са све четири стране света. Колико је само чуда на земљи! Малиша се у ухо претварао чим би ветар шушнуо у пољу сунцокрета и, сав узбуђен, слушао о таласима Јужног мора, о птицама и рибама златних крила, о прозрачним леденим бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају бели медведи и виле сребрних коса, чекајући поларну светлост да их пробуди. Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца. Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавали су се у ноћи и шапутање трава било је једва чујно. Од жбуна до жбуна проносио је свитац своју сребрну светлост на махове палећи и гасећи светиљку која је чак и ветар успевала да зачара. Тихо, сасвим тихо пролазио је кроз уснуле редове сунцокрета. Мали сунцокрет је бдио, узалуд покушавајући да пробуди браћу. Звездане стазе неба нису их занимале. Нису могли ни да замисле јабуку месеца окачену о највиши јаблан.

    — Којешта причаш! — говорили су и сагињали главе чим би сунце ускочило у реку. — Цар сунце моћнији је и лепши од свих! Зна се то од памтивека!

    Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву. Али, звуци и боје ноћи терале су му сан с очију и, док су браћа спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу кроз сребрне поноре неба. Шта све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах! Шта све не би видео, шта доживео тамо горе!

    Постоје у ливади и ситни жути цветови чије главице постају сребрне и лагане кад остаре, откидају се и лете к небу. Али, који је још сунцокрет полетео у висине? Који је то желео? »Са мном нешто није у реду!« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне браћу која су мајци већ била до уха. Али, маколико да се пропињао — није растао. А није се, уколико га мајка не би натерала, ни окретао за сунцем.

    Остали сунцокрети сад су већ отворено показивали своје негодовање. Ко је још видео сунцокрет тако патуљаст и неозбиљан? Шта има он с месецом? Шта га се тичу звезде на небу? Нека пожури и порасте као и остали! Ускоро почињу летње жеге. Не порасте ли на време, остаће заувек мален. Незадовољно су тресли главама сунцокрети, а сунце жарило на свом безбрижном путу од истока ка западу. Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте! Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим тачно: није он као остали! Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе?

    Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини.

    — Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем! — шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја:

    — Па, порастао си! — рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе!

    — Маслачак? — не верујући узвикну мама сунцокрет.

    — Маслачак? — поновила су браћа њен узвик.

    — Маслачак? — узвикнуо је и бркати поглавица златне сунчеве војске. Одједном је све постало јасно: и патуљасти раст малишана, и његово одбијање да следи сунчев ход. Али, откуда маслачак у пољу сунцокрета?

    — Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име! Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа? Малишана је све јаче обухватала туга. Осети како од ње бива све прозирнији, све тањи, као ветар лак и хитар.

    А онда на главу маслачка, као слатка киша, паде ноћ. Како је продорно мирисала ливада у ноћи! Снено трептале звезде! Као џиновски свитац црним понорима неба лутао Месец! Сам у небу, он се осмехну маслачку самоме у пољу. Позва га да дође к њему: биће им лепше, биће им веселије удвоје! Месец се спуштао све ниже да би маслачак лакше стигао к њему. Нека се не плаши! Нека крене!

    3ар је друго малишан и желео?

    Лагано, готово нечујно, откиде се маслачак од земље, прислони за тренутак своју сребрну главицу уз образ маме сунцокрета, а затим као крилат полете увис! Виде ли га ко? Чу ли? Јежио се малишан при помисли да би га могли зауставити, али сунцокрети су спавали, сви до једнога!

    А траве?

    Спавале су и траве. Једино је у ноћи поток био будан, али заузет сопственим брбљањем није имао времена да види како маслачак, сребрн и прозрачан све брже лети ка Месецу, и звездама, и сам налик на светлуцаву, младу, звезду, најнежнију од свих.

    МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ

    Vисоко изнад земље, као котаричице о небо окачене, њишу се градске куле У једној од њих дечак Ведран на птице, децу и облаке пажњу не обраћа. А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода. Ни птиче у златном јајету тако не живи! Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа?

    Гледају га с тугом отац и мајка: на танком врату, као балончић на танушноме концу, њише се дечакова чудовишна глава. Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже:

    — Дајте детету мед у млеку! — каже бака.

    — На љуту бољку — љуту травку! — уверава их видар, а дечак равнодушно слеже раменима, у своју чаробну кутију зури, уши му као локвањи расту, а очи освојиле лице. Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже:

    — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења!

    — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка.

    — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија.

    — Од мехура сапунице је тананији! Ако из куле изађе, први ће га ветар одувати као јесењи листак! — штите родитељи дечака. »Да ми за њега нађемо Цвет?«

    — Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис. Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета?

    Пође малишан даље. Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки... Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара!

    — Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте!

    Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток. Изашао дечак из камене шуме, али страни му и ливада и поток, чудне му и страшне птице и жбуње. Врежу купине никада није ни видео, а она се за лист његове ноге закачила, кожу му цепа као свилу, крв тече.

    — Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост.

    — Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече?

    — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења.

    — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш?

    — Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли. Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка. Узалуд су га мравља деца молила да их поштеди! Узалуд су му нудила помоћ! »Коме би још такви могли да помогну?« — помисли дечак презриво, и не обазре се одлазећи. На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче. Али, умориле му се руке и ноге, жедан је: могао би поток да попије, а нигде ни човека, ни звери. Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде. Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише?

    — Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода?

    — Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?« — помисли дечак, кад се жбун, изненада, покрете и закорачи ка њему...

    Узалуд је затим бежао. Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело. Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун. Прижмирише се гневне очи и дечак виде: нису то трњинице, већ купине црне као да су стигле са дна пакла.

    »Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита:

    — Куда си се упутио, момче?

    Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води. Старац ће строго:

    — Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме!

    Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет.

    — Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...

    Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не досећа чиме је окајање завредио. Ој, како је страшно пењати се да скинеш губареве ларве. Али, не казује ником Ведран свој страх, па га полако и сам заборавља. Чини све што му кажу. Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни. А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља. Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава. Тако и трећа година прође. Једва да је и опазио дечак кад је прошла. Шапућу с њим брезе и травке, над његовим сном бди купина, поверава му кестен тајну Месечева Цвета. Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао.

    Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни грабић, ни бреза. Али, како да се оцу и мајци као наказа врати, као патуљак век векује? Белим и стрмим путем пође дечак. Нежно га испрати шума, а купинова врежа рече:

    — Ако ти затребамо, зови!

    Дечак се само насмеја: ко је још биљке звао у помоћ? Закорачивши, угледа Ведран своју сенку и зачуди се: проширила му се рамена, смањила глава. Зарадова се дечак, потрча. А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор. Нађе се дечак на стени не већој од мараме, кад чу некакав писак, неки јаук. Погледа мало боље и виде: то мрави пиште и моле:

    — Спаси нас, Ведране! Помози!

    Не мислећи да је и сам у опасности дечак се саже и узе их у наручје, кад виде како се с друге стране понора усправља купинова врежа, прескаче преко понора, долази до дечакових ногу, и каже:

    — Пожури, Ведране! Твоја се стена на власи косе држи!

    С мравињаком у наручју дечак закорачи на врежу и пређе преко ње безбедно као преко моста. Ни милосрдна рука не би га нежније наставку пута предала. Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде.

    — Упаднеш ли у невољу — зови нас! — рече мрављи вођа, а дечак се осмехну и да их не ожалости обећа да ће звати. Затим пође заборављајући и глад и жеђ, загледан у врх Сребрне Горе. Кад, изненада, чу како му иза леђа неко дашће. Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим. Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада? Вода стигла до колена. Не зауставља се. Већ му леденом руком појас стегла.

    — Стани, водо! Шта хоћеш? — јаукну Ведран, али се вода с хиљаду малих уста кикоће, прети, подсећа:

    — Јеси ли заборавио како си у очи извора труње бацао?

    3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује:

    — Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот.

    А вода већ до браде дошла. Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе Мајке Вода, само нека се вода повуче. И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње! Оно, стално однекуд наилази као уклето. Никако лице извора да заблиста. Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче. Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати? Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна! Једва се некако сети мрава.

    — Дођите, браћо! — позва их дечак у сну а када је отворио очи виде како четица мрава ножицама труње избацује, и пева:

    Млада ће шума листати,

    извора лице блистати,

    хој—хој, хоја-хој ...

    И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи. Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече:

    — Верне пријатеље, момчићу, имаш! Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови. — Помилова га по глави Мајка Вода и дечак крете, а све му се чини да га невидљива крила носе. Како и не би? Велики талас подигао дечака на плећа, лети, на сам врх Сребрне Горе га спушта.

    Занеме дечак од дивљења. Нежан и сребрн Месечев Цвет као џиновски љиљан пред њим право у небо расте, а стабљика му леска и трепери. Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао. Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет? Као да сам од себе бежи, окрете се и стаде трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда.

    Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну. Из воде, као из огледала, растао је ка њему лик високог, прекрасног момка. Једва је могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече:

    — Хвала ти, мали брате!

    Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека. Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале.

      1   2   3   4   5   6   7   8

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Седефна ружа и друге бајКЕ