• ЗВЕЗДА У ЧИЈИМ ЈЕ ГРУДИМА НЕШТО КУЦАЛО



  • страница8/8
    Дата11.10.2018
    Размер1.29 Mb.

    Седефна ружа и друге бајКЕ


    1   2   3   4   5   6   7   8
    ЦАРИЦА И ЗЕВАЛИЦА

    U време када су реке одлазиле у небо и постајале шарене небеске дуге, Царица Плавог царства била је најсрећнија на свету. Вероватно би таква остала и до краја свог живота да није било њене несавладиве жеље да свуда камо се окрене види свој лик. Од пустиње Калахари до Северног поларног круга, од Плавог царства до Седмог небеског венца није било сликара који то није знао. Је ли чудо што у Плавоме царству ускоро није било зида са којег се није смешило Царичино срећно лице, док су се сликари надметали да на платно што живље и што лепше пренесу њен лик?

    Сада ни у Царскоме дворцу, ни у Царевини није било ни једног јединог слободног педља простора, али сликари нису престајали с радом. Неописива је била њихова ревност, а са сваким новим поколењем сликара лик Царице постајао је све блиставији, све млађи. Онај ко није знао о чијој је слици реч могао је поверовати да гледа Царичину ћерку или унуку, али Царица је била задовољна. Њеној срећи сметала су једино огледала.

    — Гле, ко је она баба? — кажу да је упитала Царица, намрштивши се свом одразу у огледалу. — Зар на овом двору има и таквих? Отерајте је да не кужи ваздух нашег срећног Царства... — додала је, а доглавници и саветници збуњено су погледали један другога, али већ сутрадан из двора и из срећнога Плавог царства нестала су огледала. Царица је могла поново спокојно да шета ходницима свога дворца и улицама града, а сликари су долазили и њен царски осмех преносили на платно. Сада већ више није било ниједног сликара који бар једном није насликао Царичин лик, али и Царица је била милостива, јер добивши свој лик на платну дозвољавала им је да сликају све што желе: од одсјаја сунца у води до облака у небу. Коначно, насликани лептири и цвеће забава су и радост оку, мада не онако величанствена и сјајна какав је Царичин светли лик. Сви поданици и сви сликари су то знали и трудили се да ни за трен не сметну с ума, све док се није појавио сликар за којег се говорило да је ненадмашан у свом послу.

    — Па, покажи шта знаш! — рекла је Царица удобно се заваливши у наслоњачу, а сликар је раширио платно и повукао први потез. Дворани су га нетремице посматрали. Затим се из грла окупљених изви узвик дивљења кад птица насликана на платну поче да покреће главу, залепрша крилима и полете увис.

    »Нису лагали!«, помисли Царица. »Ово је, заиста, сликар на чијим платнима оживљава насликано и живи чак и када онога ко је насликан одавно покрива земља..« У овој особини сликарева дара Царица виде могућност да на вјеки вјеков продужи и свој живот и своју владавину. Зато се насмеши сликару, добростивије него икада, и рече:

    — Насликај ме!

    — Не могу, ваша светлости! — сликар се поклони својој Царици. — Дар који ми је дат при рођењу — условљен је: ја смем да сликам само облаке, цвеће и птице. Ако бих насликао нечији лик, све док постоји цвеће, онај коме припада насликано лице умро би или се претворио у цвет! — сликар се још једном, ћутећи, поклони, а Царица се дубоко замисли. Све је испало сложеније него што је претпостављала, а сликар је дрзак и, примера ради, требало би га скратити за главу. Али, то би, истовремено, значило и самој себи укинути вечити живот. Намршти се Царица и учини јој се да чује како јој иза леђа у галопу јуре старост и смрт. Не, сликару се ништа не сме догодити, док не наслика њен лик.

    Чудна природа сликарева дара узнемири и збуни Царицу. Од бриге више није ни јела, ни спавала. — Све док постоји цвеће, онај кога бих насликао умро би или се претворио у цвет! — рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа! Царица Плавог царства пљесну дланом о длан и рече доглавницима:

    — Дајем вам три дана да из мог срећног Царства истребите цвеће. Све! Сваки цветак: од руже до маслачка!

    — То је немогуће, пресветла Царице! — прошапута један од Царичиних доглавника. — Чак и када бисмо за три дана успели да уништимо цвеће у нашој Небеској царевини — оно би к нама прешло из суседства! Пружио би се неки подземни корен, нека лоза, прелетело семе...

    — Ако је тако, оградите Царевину! Ишчупајте свако стабло и сваку травку која цвета. Спалите корење и семе! Од данас, па до вечности — у своме срећном царсвту не желим ни један једини цвет било које да је врсте, облика или боје! — Царица се гневно повуче у своје намирисане одаје, наредивши да младог сликара затворе у највишу и најнедоступнију кулу. Из ње ће он изаћи тек онога тренутка када у Царевини не буде ни цветка. Тада ће моћи да на миру и без страха од пророчанства наслика Царичин светли лик. Дотле, нека се одмара и скупља снагу. Царичин осмех на слици мора бити такав да стотину наредних поколења ускликне од среће кад га види.

    Око Царевине поче да расте стрм и висок зид пред којим су се чак и ветрови заустављали. Али, посао је споро напредовао и Царици се чинило да смрт ка њој брже хита. Нареди зато Царица да градитељи убрзају рад. Али, надзорник градње посла поруку да већ и досадашњи начин градње превазилази снаге градитеља.

    — Шта мисли надзорник градње? — рече Царица. — Докле цареви допуштају нечију дрскост? Увек је било и биће да велики циљеви захтевају велике жртве! — посла Царица поруку да се глава надзорника узида у темеље, али тек кад паде десетак надзорничких глава посао потече брже. Заједно, с камењем сада су у зид уграђивани људски животи. Али, зар је то важно? Поданици нису дукати! За дукате је потребно пронаћи златну жилу, а деца не престају да се рађају.

    Живот Царице Плавог царсвта био је већ на измаку када је зид, коначно, био завршен, а цвеће истребљено, или готово истребљено... Да је Царици неко раније рекао каква је упорност цвећа не би му веровала. Ко још виде толику дрскост? По камењарима и пустињама, по шумама и мочварама цвеће је настављало да ниче. Налазили су га на местима где никада није сејано и где је најтемељитије уништавано. Ништа му није могла ни људска рука, ни огањ. Ницало је и цветало као да га најпажљивији вртлар негује, а Царица је чекала и све више губила стрпљење. Зар цвеће да буде моћније од царске жеље и наредбе? Зар да због њега изгуби вечност?

    Нареди Царица да све што у њеној Царевини има руке и очи остави свакодневне послове и крене у рат против

    цвећа. Основан би посебан витешки ред таманитеља цвећа и размиле се по Царевини. Само младићи очију соколових могли су постати витезови Цветоборци, а они нису трпели пропусте. Свако ко је на свом имању или у својој околини допустио ма и једном цвету да опстане могао је очекивати прогонство, одузимање имања, па и смрт. Је ли чудо што Царевина убрзо постаде сива као најсивљи сиви миш? Што је напусти свет лептира и пчела, поче заобилазити брбљиви птичји народ?

    Коначно, дође и тренутак у коме је сликар могао да почне са сликањем Царичиног пресветлог лика. Дворани су, занемели од страхопоштовања, гледали како он на платно преноси сјај најсвечаније Царичине хаљине, па шаренило њених везених папучица. Пуна два дана трајао је тај посао. Ограђена високим зидом царска башта била је сива и гола. Где би ту могао нићи цвет? Жељно се чекало да сликар повуче прве линије Царичиног лика. Али, само што сликар повуче линију царичине браде један дечачић викну:

    — Зевалица на зиду!

    Сликар у први мах не чу дечаков узвик. Његова четкица прелазила је преко платна брзо и вешто. Млађа и лепша него икада пре смешила се Царица са платна. Требало је још само да сликар наслика зенице, па да Царица на платну прогледа, проговори и оживи за сва времена. Али, у истом том часу сликар крикну и баци четкицу у страну. Прекасно! Једна за другом нестајале су црте Царичина лика, а онда се, на очиглед свих, Царица преобрати у цвет. Све више и више растао је цвет извлачећи се из оковратника Царичине хаљине на платну и у наслоњачи, а онда, док би камен у воду пао, нестаде царице и царичине хаљине. Уместо Царичиних руку пуних прстења на платну је блистало нежно зеленило лишћа, а у наслоњачи пузавица с капима росе.

    Унезверени и бледи згледали су се дворани и доглавници, а онда дечак опет узвикну:

    — Зевалица на зиду!

    Тај узвик као да разбуди гомилу окупљених дворана.

    — Којешта говори дечак! — рече Царичин први доглавник. — Откуда зевалица на зиду? Тисућу пута претражен је врт, а зид је од камена: како ће из камена израсти цвет?

    — Донесите лествице! — рече Царичин други доглавник.

    Али, још пре него су лествице биле донете, двојица највештијих младића успуза се уз зид на коме је, као да је са неба пао, блистао сићушни цвет зевалице, пркосећи свим царским наредбама.

    Узалуд су трагали за Царицом. Још неко време, верне као пас, лежале су крај наслоњаче Царичине шарене папучице, а онда и њих нестаде. Где су нестале — то чак ни ветар, који је донео причу о цвету моћнијем од Царице, не зна...

    ЗВЕЗДА У ЧИЈИМ ЈЕ ГРУДИМА НЕШТО КУЦАЛО

    Jедне прозрачне летње ноћи међу звездама изби свађа која је од њих најнежнија, најблиставија, најлепша. Шта ту рећи? Како само једну од младих лепотица издвојити И дати јој круну лепоте?

    Позван да пресуди Месец се позиву не одазва. У августовском небу све су му биле исто лепе, у сваку је био заљубљен, за сваку спреман да се у седмо небо попне или у црни пакао скочи. Како не схватају небеске лепотице да бити заљубљен у цело Звездано Јато није ништа мања мука но бити у рату с читавим светом? Месец збуњено склизну низ западну ивицу неба, поручивши како не би смео да заобиђе свадбу ливадског свица.

    3вездама од разочарења стаде дах. Једва се некако мудрица Даница сети: позваће Небеског Стрелца да пресуди!

    У своје првенство Даница није сумњала. Ко је најлепши то већ читаво небо зна, али нека се то једном и звездама-шашавицама каже! Оштро и незадовољно климну Даница главом: Месец ју је и овог пута преварио.. Погну Даница светлу главицу, а небески јој ветар замрси косе. Нестрпљиво је чекала. Али, и Небески Стрелац поручи да на расправу неће доћи. У Небескоме честару појавио се златороги јелен: њему је важнији лов...

    Великог Медведа није вредело ни звати. Не би дошао, а ако и би није сигурно да нека неопрезна звездица не би завршила у његовим чељустима. Шта сада? За пресудитеље предлагале су звезде сад једну, сад другу сестрицу. Али, или се звезда не би сложила, или би остале закључиле да је нека друга погоднија. Једва се, на крају, неко присети да у јату Кампедура живи мудрица Тау Ка која и рађање неба памти. Али, како послати глас до Јата Кампедуре и мудрице Тау Ка која живи у најдубљој рупи неба, а више од било које звезде зна? Мислиле звездице, премишљале, од силних њихових мисли варнице небом летеле, никако да се сете ко би за Тау Ка најподеснији гласоноша могао бити... Шапутале звездице, и шапућући све више се спуштале ка земљи, све светлије постајале и круниле се као латице сребрног цвета.

    — Гле, свици! — узвикну будна саса у ливади.

    — Гле, душе праведника! — прекрсти се стари рибар.

    — Гле, дукати! — пљесну длановима тврдица, а звезде се спустише још ниже да земљу изблиза погледају. Изненада се једна присети како се одавно нису окупале у језеру.

    Како је тиха, како глатка била површина воде! Како блиставе и нежне гране врба, врхови трава, лет свица! У ноћи пуној мириса трава спуштале су се звезде и попут сребрних лептирица падале на језеро.

    Звезда која је прва стигла на обалу језера чу некакав танани звук и зачуди се. У својој небеској башти много је тога могла да види или чује, али глас фруле био јој је непознат. Одакле долази? Камо иде? Полако, задржавајући дах, прикраде се Звезда ка месту одакле је звук долазио и виде: седи чобанче, свира, гласањем фруле успављује ветар и трске, рибе лови.

    Загледа се Звезда у младића, не дише, не помера се с места. Да је бацио удицу могао ју је у часу ухватити. Али, не осврће се момак, не гледа. Зна: ко звезду небеску у срце прими — душу је своју изгубио! Али, сопствене га очи не слушају! Сребрна и нежна Звезда је од сваке девојке у селу лепша, као светлосни облак ка њему иде, већ јој на образима дах осећа, нема времена за бегство.

    — Свирај ми још мало! — замоли 3везда, а језеро сребром букну. Како је могао да је одбије? Да од очију њених умакне? Засвира момак тако тихо да шума задржа дах, а небо се звездама осу. Звездица се и не помери. Као окована стајала је и слушала, без даха, затворених очију. Тек када руб источног неба порумене — она отвори очи, и шапну:

    — Морам ићи!

    Чу ли младић њен шапат? Ко зна! Звезда је од те ноћу, сваки пут кад се небеска башта као ружичњак светлошћу оспе, силазила на језеро и слушала глас фруле, нема од нежности и чежње. А кад би се момак од свирке уморио, стављала му је главу себи у крило, заклањала га слапом косе и чекала да се на притихлим водама језера, као румени локвањ, јави први зрак сунца. Тек тада би му спустила главу с крила, пољубила га и придружила се својим небеским сестрицама.. Је ли долазила мудрица Тау Ка? Шта се у шареној небеској башти збива није знала, није ни питала. Једва је чекала ноћ да сиђе на језеро. Је ли чудо што се Велика Звездана Мајка забрину:

    — Ти, кћери, много изостајеш.. — опомену је. — Сабери се и ради што и остале твоје сестре. Свет људи и свет звезда неспојив је.

    Звездица тихо уздахну. Будаласте игре сестара нису је занимале, прегањање Данице с Месецом још мање. Чак је и о небеској кошути престала да брине, а ситне пакости и свађе звезда замарале су је. »Шта знају оне о очима младића? Шта о језеру и о тишини која као сребрни лабуд на њега пада чим у сумрак поцрне гране врба? Шта о свирали чобанина?« — помисли Звезда и осети како се читавим њеним телом разлива топлота, а у грудима нешто почиње да јој куца.

    Крадом од сестара силазила је Звезда на језеро, остајући свакога пута све дуже, постајући свакога дана све светлија, све нежнија. Зар је то могло да остане непримећено? Једна за другом уходиле су је сестре, али је она успевала да се искраде, да побегне.

    — На опасне си се стазе, кћери, упутила! — Велика Звездана Мајка набра чело. Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај и толики сјај збуни старицу. Давно, у њеној младости, једна је звезда нагло синула, бљештала и од сопственог бљеска изгорела. Нико није сазнао зашто. Је ли овога пута исти случај? — Добро би било да не напушташ небеску башту! — рече Велика 3вездана Мајка, али Звезда није могла да прихвати њен савет.

    — Морам да је напустим, мајко! — Звезда жалосно обори главу.

    Звездану Мајку то у први мах наљути, затим уплаши.

    — Шта је то с тобом, кћери? Јеси ли болесна? — Велика Звездана Мајка пипну јој чело, пипну образе: горели су. То је још више уплаши. Образи звезда блистави су, али хладни. Зашто су у њене миљенице зажарени. Какав је то шум? Звездана Мајка принесе ухо грудима своје најмлађе кћери и чу како оданде допире ужурбано куцање какво се на небеским ливадама никада није чуло. Од када звезде за себе памте — ниједној у грудима није шуштало, није куцало. Више се није могло оклевати. Позваше Мудре старце, али ни они нису знали шта би то могло да буде. Решено би да позову Видара — ако он не зна ко ће знати?

    Од звезде до звезде летела је порука за Небеског Видара, три пута небо обиграла. Дошао је тек кад су по њега послали Велика Кола, али могао је и да не долази. Ни он није знао шта то у грудима Звезде куца. Могао је само да нагађа.

    — Људи имају нешто што им у грудима куца! — рече Видар. — Зато умиру. Звезде су вечне, не знам шта је с овом. Није се још родила звезда која би имала људско срце... — Небески Видар преписа звезди мировање и тишину, па оде, а Велика Звездана Мајка наже се над кревет своје најнежније кћери. Затим закључа небеску башту.

    — Шта ли је са Звездом? — питао се Чобанин и свирао тако нежно да је лишће с врба капало, а месечина се као суза низ образ неба сливала. Али, његова Звезда не дође. Понекад, гледајући у небо веровао је да је види. Али, како да буде сигуран? Из далека све су звезде једнако сјајне, једнако нежне.

    Над језером је, као ветром ношен лист, летело време. Одлазиле су на југ дивље гуске и враћале се, опет ишле. Јесу ли знале лисице на брежуљку да већ преко костију мајки трче? Чобанин није скидао поглед с неба. Постаде глатка и као ћилибар жута свирала у његовој руци...

    — Ко је ово? — упита се Чобанин једне ноћи пуне месечине угледавши свој лик у води. Сребрна му је била коса, танке као у птице кости. Месец му је прохладном руком образ дотицао.

    — Ти, који не престајеш да луташ — обрати му се Чобанин — јеси ли видео моју Звезду?

    — Видео сам све звезде! — подиже Месец врх обрве. — Како да знам која је твоја?

    — Моја је нанежнија, најломнија.

    — Мислиш на ону којој у грудима нешто куца? Која стално покушава да побегне, јер не схвата да ће, настави ли како је почела, од сопственог бљеска изгорети?

    — То је, сигурно, моја Звезда! — кликну Чобанин и задрхта: зар звезде нису вечне? Замоли Чобанин Месец да га понесе у посету болесној Звезди, али Месец се наглас насмеја: то није било, нити ће бити, нека заборави на Звезду, нека на нешто друго мисли...

    Мудар је био Месечев савет, али Чобанин није могао да не мисли на 3везду. И шума, и језеро, и свирала потсећали су га на њу, били пуни њена сјаја. Поче Чобанин да привиђа Звезду. У капи росе видео ју је, у лету свица, у оку гуштерице. Полако заборави на сан. Све дуже и нежније је свирао, док није и језеро, и шуму и Месец на небу зачарао. Обамрле и неме слушале су га звезде. Његова, наједном, букну и откиде се с неба. Шта је се тиче небо! До ђавола и вечност!

    У светлом луку паде Звезда крај Чобанинових ногу. — Је ли то моје Чобанче? — упитала би се друга звезда, угледавши старца седе косе. — Је ли то моја Звезда? — упитао би се други Чобанин, угледавши звезду чије су се очи гасиле.

    Али, ни Чобанин, ни Звезда нису ништа питали. Само је 3везда Чобанину пружила руку и подигла га увис. Травке су очи отварале да их виде. Њих двоје пењали су се све више, ко зна у која небеса стигли, ко зна у којој се небеској башти зауставили. Месец и облаци о томе не говоре...

    Али, у светле летње вечери када се у језеру, као бели цветови локвања, расцветају звезде силази са висина глас фруле и не престаје до зоре. Чују га само они који умеју да воле.



    1   2   3   4   5   6   7   8

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Седефна ружа и друге бајКЕ