• 1. Техничар за индустријску фармацеутску технологију 2. Техничар за заштиту животне средине ТЕМЕ
  • 4. Епске песме о Краљевићу Марку САДРЖАЈ
  • Реч приређивача Зорица Ивановић, професорка српског језика и књижевности Средњовековна српска књ ижевност
  • Ликови епских јунака - Милоша Обилића и Марка Краљевића
  • «Јер, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит, сам био, нити ћу кад бити, него сјутра мислим у Косову
  • И вјенча је себи за љубовцу, Шњом лијепи пород изродио, Породио Марка и Андрију, А Марко се тури на ујака
  • Марко носи зелену доламу, Марко пије уз рамазан вино, Још нагони оџе и аџије, Да и они с њиме пију вино.
  • «цар се маша руком у џепове, он извади стотину дуката, па и даје Краљевићу Марку: ,,Иди, Марко, те се напиј вина!,,»
  • Деспот Стефан Лазаревић као државник и књижевник Мили

  • Скачать 10.16 Mb.


    страница1/13
    Дата18.02.2018
    Размер10.16 Mb.
    ТипЛитература

    Скачать 10.16 Mb.

    Зорица ивановић, професорка српског језика и књижевности


      1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   13

    Технолошка школа – Параћин Семинарски радови

    Техолошка школа у Параћину

    Зборник семинарских радова

    ученика првог разреда (школска 2006/2007. године)

    смерова

    1. Техничар за индустријску фармацеутску технологију

    2. Техничар за заштиту животне средине

    ТЕМЕ:
    1. Деспот Стефан Лазаревић као државник и књижевник

    2. Јефимија – прва српска песникиња

    3. Епске песме косовског циклуса

    4. Епске песме о Краљевићу Марку

    САДРЖАЈ:



    1. Реч приређивача 3

    2. Деспот Стефан Лазаревић као државник и књижевник 10

    3. Јефимија – прва српска песникиња 83

    4. Епске песме косовског циклуса 117

    5. Епске песме о Краљевићу Марку 168

    6. Додатак - песме косовског циклуса и песме о Марку Краљевићу 217

    7. Литература 436


    Реч приређивача
    Зорица Ивановић, професорка српског језика и књижевности

    Средњовековна српска књижевност

    Српска средњовековна држава први пут се политички и економски осамосталила у другој половини 12. века када је велики жупан Стефан Немања ујединио све српске земље искористивши слабљење Византије и других околних земаља. Његови наследници наставили су традицију војног и територијалног јачања српске државе која је врхунац своје моћи доживела под владавином Душана Силног.

    Овакав економски и политички успон Србије постао је један од најважнијих услова и за развој уметности и културе уопште.

    Једини писмени људи тога времена били су поједини феудалци и монаси, те су средишта развоја и неговања писмености постали многобројни манастири које су српски великаши подизали као своје задужбине.

    Тесна спрега између вере и културе видљива је у одабиру тема којима се баве први српски средњовековни писци. И у преводној (најчешће византијској) и у оригиналној књижевности, тематика је искључиво религиозна. Библија је неисцрпан извор мотива којима се поучно утиче на читаоца, јача се његова истрајност у вери и богобојажљивост. Писци средњовековних књижевних врста често цитирају и читаве делове Библије желећи да тако нагласе сличности и увере читаоца у светачки лик јунака.

    У средишту занимања средњовековног писца није више обичан човек ( као што је то био у књижевности старога века), већ су то хришћански Бог, свети људи, мученици, испосници и страдалници за веру и државу. Не само у књижевности, већ и у целокупној средњовековној уметности, велича се духовно, а занемарује кратковечно, телесно постојање човека.



    Књижевност служи да се вера у Бога пробуди, развије и учврсти у народу, те су прве средњовековне књижевне врсте (хагиографије, похвале, молитве, апокрифи) патетично-узвишеним тоном славиле Божију премудрост и одавале почаст светачким жртвама.

    Велики број српских светаца заслужио је светачки ореол истрајним подвижничким животом, али и богоугодним делима која се допринела очувању православне вере и српске државе која је стално била на удару разних освајача. Српски средњовековни владари увидели су значај искреног хришћанског живота и покајања, те су се окренули монашком, испосничком животу и одрекли се владарске моћи и земаљских благодети зарад спаса сопствене душе. Међу највећим српским средновековним духовницима својим делом ( књижевним, политичким и верским) највише место заузима Растко Немањић, у монаштву Сава Немањић.

    Српска средњовековна, и преводна и оригинална, књижевност почиње са Савом Немањићем који је први српски биограф, законодавац и преводилац. «Житије светог Симеона» Саве Немањића је прво сачувано средњовековно српско житије.

    Свети Сава се приликом писања житија свога оца послужио схемом друге Хиландарске повеље, али је у њу унео много своје оригиналности. Не би ли што боље осветлио светачки лик свога оца, Сава је говорио, не само какав је Симеон био као монах, већ и колико је праведан и богоугодан владар и господар био Србима.



    «Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде.»

    Посебно се у «Житију светог Симеона« истиче Немањино добровољно одрицање од престола као и његова духовна и световна дела. Текст житија каткад личи и на похвалу у којој се Немања назива «учитељем праве вере», «светилом васионе», или се каже да је «...пун премудрости и разума, и благодат божја беше на њему».

    Последњи део житија Сава је посветио приказивању сцене Симеоновог умирања. Овом делу је посвећена посебна пажња зато што се Сава није детаљно бавио световним животом свога оца, већ му је била намера да да нагласи његов монашки и подвижнички живот.

    Сцену спремања за смрт и самог умирања једног светог човека , Сава је учинио пирснијом и људскијом зато што се Симеон не обраћа Сави само као другом монаху, већ и као сину:

    »Чедо моје омиљено, светлоси очију мојих, утехо и чувару старости моје...» Преносећи велику животну мудрост и искуство, Симеон је саветовао и сина Саву и сва друга своја духовна чеда да следе пут вере, разума и правде, а да се клоне злих и безумних људи. Симеон им је поручивао да живе у миру са собом и Богом.

    Скромни монах Симеон, а не велики жупан Немања, умро је с каменом под главом и пред иконом Богородице. Над његовим моштима Сава ће касније завађену браћу, Стефана и Вукана, подсетити на очев последњи завет.

    Вредност овог дела, које је касније постало образац за писање других српских житија, лежи у његовој осећајности, у историјски верним детаљима и у величању хришћанског морала и духовних вредности. Слика некада мудрог и силног владара који умире на рогозини умањује значај материјалних вредности, а велича људски дух и веру у Бога.

    Прва српска књижевница потицала је из великашких слојева и звала се Јелена, а у монаштву је узела име Јефимија. Она је била у сродству са владарским лозом Немањића (била је кћер Војихне, братучеда цара Душана), а удала се за деспота Угљешу Мрњавчевића, господара Серске области.

    Њен живот су обележиле три породичне трагедије у којима је изгубила малога сина Угљешу Деспотовића, оца и на крају мужа који је 1371. године погинуо у Маричкој бици. Јефимија је била и сведок страдања српског народа на Косову 1389. године , те се с правом може закључити да су њена лична несрећа, али и несрећа њеног народа, дубоко дирнуле њену песничкудушу и инспирисале је на књижевно стварање. Ове несреће су је дубоко погодиле и навеле да о својој несрећи проговори кроз уметност.

    Осећање мајчиног бола због губитка сина јединца Јефимија је изразила у молитви урезаној на иконици коју је поклонила манастиру Хиландару у којем су положене мошти њеног сина и њеног оца.

    Била је веома образована и мудра жена која је, заједно са кнегињом Милицом, помагала Стефану Лазаревићу око вођења државе. Можда је млади владар и песник свој таленат развио захваљујући Јефимији која га је од детињства васпитавала и подучавала.

    Јефимија је била не само врстан песник, већ и вешт примењени уметник. Сва њена дела изведена су у неком материјалу (вез на свили, рад иконице са урезаном молитвом у сребру). У патријархалној средњовековној Србији жене, макар то биле и феудалке, бавиле су се ручним радом. Своје дуге и тихе монашке дане у манастиру Љубостиња Јефимија је кратила везом оригиналног поетског текста који је посветила кнезу Лазару који ју је примио на свој двор после Маричке битке у којој јој је остала и без мужа и без дома.

    Своје најпознатије дело «Похвалу светом кнезу Лазару» Јефимија је саставила 1402. године. Текст похвале извезла је на црвеном атласу /свила/ и наменила га за покров ћивота кнеза Лазара.

    Јефимија је «Похвалу светом кнезу Лазару» започела истицањем богоугодног лика кнеза Лазара: он је био обдарен најлепшим врлинама, управљао је земљом мудро и пожртвовано, бранио је народ од непријатеља и у тој бопрби страдао. Лазар је добио венац мученика јер та борба није водјена само ради одбране државе, већ и ради одбране вере. Умирући за хришћанску веру, он се придружио свецима (Ђорђу, Меркурију, Димитрију, Прокопију и четрдесеторици мученика севастијских) и стекао титулу «војника небеског». Овакво приказивање лика кнеза Лазара само је допринело учвршћивању његовог култа у народу који га је кроз низ песама о Косовском боју већ прогласио војником небеског царства.

    Осим захвалности за доброту коју је она лично осетила на Лазаревом двору, Јефимија има и практичан разлог због кога пише похвалу и у молитвеном тону тражи помоћ од Лазара и осталих светаца. Те 1402. године Лазареви синови, Стефан и Вук, ратују, као турски вазали, у Бајазитовој војсци против Тамерлана. Песникиња тражи помоћ за Лазареву децу, али и за читав српски народ којим владају непријатељи божанских цркава – Исмаилћани, Турци.

    Ова похвала је ремек-дело књижевне, али и примењене уметности и израз је Јефимијине оданости и захвалности књезу Лазару који је велики државник, војник, али и верник јер страда ради одбране православља .

    Велика песникињина побожност види се и у скрушености када забринута моли за помоћ, али и када умањује своје заслуге и квалитете. Овакво скромно мишљење о себи иначе имају сви средњовековни писци, али је код Јефимије оно резултат великог дивљења према лику кнеза Лазара са којим се она, мисли песникиња, никако не може поредити.

    Традицију писмених и књижевно надарених српских владара наставио је и деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и књегиње Милице, ученик деспотице Јефимије. У време његове владавине, иако у вазалном односу према Турцима, српска средњовековна држава се развијала и економски и културно.

    Деспот Стефан Лазаревић је, за оно време, био један од најобразованијих људи, добар познавалац литературе, уметности и грчког језика.Његов двор постао је стециште уметника и писаца, сликара и иконописаца. И сам је саставио неколико књижевних дела од којих је најпознатије «Слово љубве».

    «Слово љубве» писац је замислио као прозну књижевну посланицу (образац за писање писама) . Највероватнији повод за састављање «Слова љубве» види се из самога дела. Деспот се обраћа некоме са киме је био близак, а сада жели, упркос свађи, помирење и пријатељство, љубав. Пошто сам писац нигде у делу није назначио коме је посланицу посветио, нагађамо да је желео да прекине борбу за територије коју је водио са својим братом Вуком, а потом и са сестрићима, синовима Вука Бранковића.

    Ово тврђење се може поткрепити помињањем двојице библијских јунака, Каина и Авеља, међу којима је дошло до братоубиства. Кроз ову библијску алузију, писац као да је хтео да опомене да се љубављу, а не мржњом, може све постићи: може се створити свет (Бог је свет створио из љубави), могу се отворити мора (као пред Мојсијем), раздвојити горе и уклонити све препреке које људе отуђују.

    Стефан Лазаревић, пишући о снази љубави, нема на уму само ону братску коју је осећао према брату Вуку или, можда, сестри Оливери удатој за султана Бајазита. Он љубав посматра као универзално осећање које не спаја само људе, већ прво и пре свега, човека са Богом. Израз те љубави према Богу је и љубав према људима.

    Иако није у духу поетике средњовековне књижевност, Стефан Лазаревић ће свом схватању љубави дати и чулну, природну димензију. Саветоваће младиће и девојке да негују прикладну љубав јер је и она Божији дар. Из овога се може наслутити да је «Слово љубве» можда наменио и својој вереници, византијској принцези, од које је три године био одвојен због ратовања.

    Ова песма у прози компонована је варирањем мотива љубави и цитатима из Библије. Вештину поетског дара писац је употпунио и акростихом у којем је поновио наслов посланице – Слово љубве. Ово говори, не само о књижевном таленту писца, него и о неоспорном и теоријском познавању књижевне врсте којом се бавио.

    Читав културни развитак српске средњовековне државе био је под непосредим утицајем византијске књижевности, али су се српски уметници веома удаљили од својих грчких узора и почели да стварају оригинална књижевна дела и то не само и садржају, већ и у стилу. Врхунац српске средњовековне књижевности представлљају дела Саве Немањића, Стефана Лазаревића, Јефимије, Доментијана, Теодосија, Стефана Првовенчаног, Константина Филозофа и других.

    Упркос тешким социјалним и политичким приликама, српска средњовековна култура је у «тами» средњег века сијала својом оригиналношћу и посвећеношћу вери и држави.


    Ликови епских јунака - Милоша Обилића и Марка Краљевића

    Народна епска поезија представља жељу народног певача да забележи подвиге славних историјских личности или да од анонимних јунака створи хероје који, бар у песми, бране Србију од освајача. Народни певач је био неписмен и своје песме је чувао само у свом памћењу. Преносио их је усменим путем до својих слушалаца који су даље другима те песме говорили или певали уз гусле. Приликом преношења народних епских песама дешавало се да се оне не запамте у потпуности, већ су се памтили поједини делови, а све остало се мењало од певача до певача. Тај процес преношења од уста до уста, од генерације до генерације, од колена до колена зауставио је Вук Караџић који је епске песме записао и објавио.

    Најцењенији јунаци епских песама код Срба били су Милош Обилић и Марко Краљевић. Народни певач је занемарио историјску истину која негира постојање првог јунака, а о другоме говори као о турском вазалу. У свести народног ствараоца они су израсли у моралне величине којима нема равних ни по физичкој, ни по моралној снази. Јунаштво, племенитост, дубока оданост православљу и српству најцељеније су особине епских јунака.

    Народни певач је у идеализацији, нарочито лика Милоша Обилића, претеривао, али само такав јунак могао је да ојача националну и верску свест у вековима ропства и турске тираније. Зато ће Милош Обилић постати симбол српског витештва уопште и као такав отргнуће се из народне традиције и постати инспирација каснијим борцима за српску националну самосвест.

    Лик Милоша Обилића појављује се у циклусу песама о Косовском боју. Иако није био племенита рода /кобила га је отхранила/, Милош је својом храброшћу и високом моралношћу заслужио руку Лазареве и Миличине кћери, као и највиши положај међу српском господом. Међутим, пред одсудну битку која је решавала судбину читавог једног народа, Милош бива оптужен да ће издати Лазара на Косову. Облагао га је Вук Бранковић који је потцењивао Милоша због простог, сељачког порекла. Сумњу у своје поштење и витештво јунак попут Милоша није могао да отрпи. Нарочито је био дубоко увређен и погођен сумњом кнеза Лазара који му напија по јунаштву, највишој моралној особини, а онда га прекорева и оптужује да је «невјера». Повређени јунак нема аргумената којима би окупљеној господи тада показао своју своју жељу за борбом, а као да и не жели бесмисленим речима да се правда. Уверљиво и одлучно одбија да ће икада бити издајник и заклиње се, као да га је баш сумња Лазарева на то натерала, да ће баш он убити турског султана Мурата.

    «Јер, тако ме вјера не убила,

    ја невјера никад био нисам,

    нит, сам био, нити ћу кад бити,

    него сјутра мислим у Косову

    за ришћанску вјеру погинути!»

    Ипак, ова заклетва није дата само у бесу због велике увреде, већ се могло очекивати да најбољи јунак у српском табору своје првенство и у борби докаже.

    Милошу Обилићу је контрастно постављен лик Вука Бранковића. Вуку Лазар напија по господству, али не може да у њему препозна улизицу, лицемера и кукавицу. Милош презире издајника који се већ тада назире у Бранковићу и себи поставља два циља: убити турскога султана и обрачунати се са домаћим издајником. Тако постављени циљеви појединца јесу и циљеви читаве српске војске – обрачун са спољашњим непријатељем туђе вере и истребљење свих оних који прете српском јединству. Милош је свој завет испунио и оставио је спомен своме роду о којем се и данас прича и приповеда.

    «Ал' бесједи Владета војвода:
    "Та ја прођох кроз Косово равно,
    и ја виђех Милош-Обилића:
    он стајаше у пољу Косову,
    на бојно се копље наслонио,
    бојно му се копље преломило,
    пак на њега Турци навалише,
    досад мислим да је погинуо;


    Милош ти је, госпо, погинуо 
    код Ситнице, код воде студене,
    ћено млога Турци изгинули:
    Милош згуби турског цар-Мурата 
    и Турака дванаест хиљада;
    бог да прости ко га је родио' 
    Он остави спомен роду српском,
    да се прича и приповиједа 
    док је људи и док је Косова.
    »

    Марко Краљевић је историји позната личност: био је син Вукашина Мрњавчевића који је погинуо у Маричкој бици против Турака 1371. године. На престолу га је наседио син Марко који је постао турски вазал.



    «Краљ похара дворе Момчилове,

    Па он узе сестру Момчилову,

    По имену дилбер-Јевросиму,

    Одведе је Скадру на Бојану,

    И вјенча је себи за љубовцу,

    Шњом лијепи пород изродио,

    Породио Марка и Андрију,

    А Марко се тури на ујака,

    На ујака војводу Момчила.»

    У песми «Марко пије уз рамазан вино» народни певач у понашању Марка Краљевића види и сопствено непристајање на покорност и ропство. Иако је вазал, те се цару Сулејману мора одазвати на позив, Марко не страхује о царских забрана и већ познатих казни. Бунтовник по природи, али и мудар да без борбе победи турскога цара, Марко пркоси његовим забранама: пије за време највећег турског празника вина, носи зелену доламу, игра уз кадуне и носи оружје.



    «Цар Сулејман јасак учинио,

    Да с' не пије уз рамазан вино,

    Да с' не носе зелене доламе,

    Да с' не пашу сабље оковане,

    Да с' не игра колом уз кадуне;

    Марко игра колом уз кадуне,

    Марко паше сабљу оковану,

    Марко носи зелену доламу,

    Марко пије уз рамазан вино,

    Још нагони оџе и аџије,

    Да и они с њиме пију вино.»

    Сукоб који је неминован Марко не избегава. Његови разлози су искрени , али истовремено и неприлични за некога ко је у потчињеном положају: пије уз рамазан вино зато што се своје православне вере није одрекао, а законе ислама не признаје и не поштује; носи зелену доламу и игра уз турске кадуне зато што је млад и неожењен; изражава подсмех према цару тобожњом стидљивошћу и сервилношћу, те намиче калпак на очи. Најубедљивији разлог зашто међу Турке долази наоружан могуће је наслутити: Марко Турцима не верује, али их се и не боји те је спреман и за борбу.

    Народни певач има симпатија за Маркову самовољу у којој он жели да поништи све оно што је светиња за освајача, пре свега његову веру: он тера хоџе и аџије да са њиме пију вина.

    Иако је народни певач знао да је Марко био турска придворица, те му је у неким песмама и то пребацио, у песми «Марко пије уз рамазан вино» он је противник турског цара који, у страху за свој живот, заборавља да га је требало због дрскости казнити, а не наградити:

    «цар се маша руком у џепове,

    он извади стотину дуката,

    па и даје Краљевићу Марку:

    ,,Иди, Марко, те се напиј вина!,,»

    Марко на турског султана делује, пре свега, својом застрашујућом појавом: намрштен, наоружан и разметљиво храбар, он се луцидно обрачунава са Сулејманом. Марко је успео да погази царску забрану, да га присили на праштање и још учини смешним.

    ПРВИ ДЕО



    Деспот Стефан Лазаревић

    као државник и књижевник

    Милић Бојан, Слађана Радојевић и Јелена Ђекић

    Живот и дело деспота Стефана Лазаревића

    У рано јутро лета господњег 1377. године са највише куле Лазаревог града Крушевца одјекнуо је топовски пуцањ. Крушевљани су у малој сали називали тако топ кнежевски. Пуцањ се разлио моравском котлином и усталасаним брежуљцима Жупе и у таласима се враћао. Свет, пробуђен из сна, није се уплашио. Знало се шта је ових дана треба да се породи четрдесетогодишња кнегиња Милица. Дете које се очекује је Милици шесто по реду, али оно је велика нада и стрепња, и породиче и дворске властеле, па и суседних властелина.

    Кнегиња је у двадесетогодишњем браку са Лазаром, господарем моравске Србије, досад родила петоро деце, све здраво и живо, али само кћери. Лазареве кћери! Тако ће их заједничким именом и традиција звати кад их у песму и причу буде уносила.

    Владарским кћеркама судбину одлучују државна политика и дворска дипломатија. Најстарија Мара, већ је била удата за Вука Бранковића, господара Косова, а са њим већ имала сина Ђурђа. Друга Миличина кћи, Драгана, такође је већ била удата за бугарског кнеза Александра Шишмана. Трећа, Јелена је имала тек око десет година. Четврта Теодора и пета Оливера биле су веома мале. Владарске кћери, ако су без брата, могле су само да доведу туђина на очево престо и за господара земље. Зато је кнегиња морала да рађа све док не роди мушко, наследника очевог престола.

    И док се кроз магличасти вео над котлином сирила јутарња светлост, а на брдима израњала црвена кугла сунца, на двор су, по народном обичају, почеле да пристижу престоничке властелинке умотане у крзна. Весеље је било неописиво. Целог дана трештале су трубе и били бубњеви, по гостионицама зујале су гајде и јечале гусле. Мало даље, међу столетним храстовима пекли се овнови и волови. У црквама и манастирима почело се са благодарењем усрдном молитвом за здравље и дуг и користан живот.

    Стефан Лазаревић је растао у сенци битака, а битке ће бити и његова судбина и његово штиво. Рођен је шест година иза смрти цара Уроша, наследника Душана Силног, а исто тако иза шест година првог великог пораза, када су браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша, поражени од Турака у бици на Марици.

    Стефан је био у годинама када се најбрже расте. Надвисио је све своје вршњаке. Предњачио је у познавању старих црквених писаца. Истицао се у свему што је требало да краси будућег владара и витеза. Још је у својој тринаестој години почео да вежба беседништво, казујући напамет чувене беседе из историје хришћанске цркве. Године 1393. Стефан Лазаревић је навршио шеснаест година и постао пунолетан.
    Стефан Лазаревић (део са ктиторске композиције у Раваници)

    Крунисан је за владара, али за владара који је примао друге владаре и узвраћао им посете. Деспот је радо читао историографска дела, али и Стари завет, као и Илијаду и Одисеју. Проглашење Стефана Лазаревића за кнеза Србије обављено је на седници Државног савета, а затим и традиционалан црквен обред према устаљеном црквеном церемонијалу. Син кнеза Лазара Хребељановића, постао је српски кнез и први деспот.

    После Косовске битке, његова мајка кнегиња Милица, морала је да прихвати вазалски положај према султану. Заједно са Марком Краљевићем, Стефан је учествовао на страни султана Бајазита у бици против власког војводе Мирче на Ровинама, а следеће године са 5 000 коњаника у Никопољској бици.

    За војничке заслуге добио је посед од Турака, знатни део земаља Вука Бранковића, заробљеног у бици код Ангоре, против Монгола. Стефан је командовао десним крилом Бајазитових трупа. Добио је од византијског цара и патријарха високу титулу деспота. Учврстио је централну власт и организовао стајаћу војску под својом непосредном командом. Склопио је уговор са мађарским краљем и 1404. године и добио на коришћење Мачву, Београд, Ваљево и Сокол. Ускоро је добио и источну Босну са Сребреницом, уз обавезу да држи бандеријалну војску.




      1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   13

    Коьрта
    Контакты

        Главная страница


    Зорица ивановић, професорка српског језика и књижевности

    Скачать 10.16 Mb.